Бокељска свеска

ДР ГОРАН КОМАР, ИСТРАЖИВАЧ ДУГЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ У БОКИ, СТАРОЈ ХЕРЦЕГОВИНИ И ДУБРОВНИКУ
Ћирилични архив Приморја
„Да, тај велелепни архив нашег народа, ’на пјени морској’, садржи недовољно истражено обиље ћириличних докумената. Она показују да је ћирилица древно и универзално писмо Балканског полуострва, те да су Срби овдје, у Приморју, од давнина... Сада смо опет на тешкој и опасној прекретници. Срби у Боки морају се чувати партикуларизма унутар сопствене заједнице и неоснованог осјећаја самодовољности, сличног оном какав бјеше намножен у Дубровнику пред његов пад. Ваља размишљати и о још једној погубној карактеристици Боке и Бокеља: претјераном прагматизму. Ово је вријеме које тражи отвореније кораке у друштву и мало жртвовања сопствене удобности...”

Текст и фотографије: Бане Велимировић

Из унутарњих џепова историје, иза природних и политичких сенки архива, из непознатих или заборављених оставштина, световних и црквених, јавних и приватних, великим личним трудом изнео је пред наше очи обимне збирке драгоцених ћириличних докумената. Из његових књига израња дуга српска историја у Боки, Старој Херцеговини, Дубровнику. Живот и искушења народа на тим варљивим шавовима између оновремених великих сила (Турска, Аустрија, Млеци, Русија...).  Важне личности које су обележиле нека од тих бурних раздобља (митрополити Саватије и Стефан Љубибратић, савински игуман Арсеније Милутиновић, архимандрит Леонтије Рајовић, топољски Владиславићи/Живковићи...). Културна и сакрална средишта око којих се народ сабирао и утврђивао (Савина, Тврдош, Дужи, Потпланина...).
Др Горан Комар рођен је у Сарајеву 1962. Отац Жарко (пореклом из жупе Корјенића) био је познати педијатар, мајка Бранислава (кореном из Каменог, изнад Херцег-Новог) учитељица. У Каменом, поред тамошњих стараца, провео је значајандео детињства. Школовао се у Новом Саду, специјалистичке студије довршио у Београду. Живи и ради у Херцег-Новом.
Истраживања је започео пре двадесет година, антропогеографским студијама простора Орјена. Затим урања у архиве старих аустроугарских општина у Боки, рисанске и новске, а онда пажњу усмерава према према великој млетачкој грађи.
– Посвећен сам превасходно проналажењу и објављивању старих ћириличних докумената Приморја који граде велелепни Ћирилични архив нашега народа на пјени од мора. Важна су ми сва документа, па и исправе приватно-правног карактера и сваки општински акт – каже др Комар у разговору за Националну ревију ове јесени, у Херцег-Новом. –  Други истраживачки ток је, свакако, занимање за историјски ход Српске православне цркве у Боки и Старој Херцеговини.

ПОУКЕ ИЗ ПОЛИТИЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ БОКЕ

Истражујете српску православну историју Боке, Старе Херцеговине, Конавла, Дубровника... Како је заправо живео наш народ на том простору и какве нам поуке за ово време чува та историја?
Српски народ је током вијекова млетачке управе у Далмацији и Боки, а то је раздобље које је окупирало моју истраживачку пажњу, живио и одржавао се захваљујући својим веома строгим унутарњим законима, најприје обичајним, које је у вријеме великих млетачко-турских ратова успјевао да утисне у државни устрој Републике Светог Марка. Овакво састављање дало је велике економске користи, а ова држава је поштовала унутрашњи старински поредак српских заједница, свакако у сопственом интересу и насушној потреби да обезбједи недостајуће трупе. У томе историјском оквиру дошло је до формирања српских општина под патронатом Венеције, почевши од најстарије паштровске, до најмлађе топаљске (1718). Овдашњи Срби показали су велику устрајност и жртву у одржању и подизању своје Цркве. Новско свештенство је традиционално регрутовано из редова домаћих породица, овдје су живјели ктитори и дароваоци Српске православне цркве који су својим опорукама дотицали сва древна средишта источне цркве у Светој Земљи, Хиландар, завичајну Стару Херцеговину и Боку. Ваља подвући, древни унутрашњи правилници по којима су се ове српске општине владале, били су и строги инструменти контроле свакодневног живота тих заједница, гарант њихове вјерске и народносне чврстине.

Постоје ли на том простору историјске правилности и поуке, нека „константна логика историје” коју смо пропустили да уочимо и проучимо, те нам се доцније (о)светило?
Највећи проблем Боке, по моме скромном сагледавању, лежи у оштром бокељском партикуларизму. Он није управљен ка свијету, него ка унутра, ка сопственом народу. Свако је себи довољан и свако подгријава утисак сопствене величине. Ни једна бокељска асоцијација стварана у тешким временима послије 1988. није озбиљно дјеловала, а многе су се угасиле након пар година. Недостаје нам осећај за унутрашње сабирање, налажење инструмената за међусобно повезивање, за јачање кохезије унутар српског народа. Ваља, морам то рећи, размишљати и о још једној погубној карактеристици Боке и Бокеља. То је високи и претјерани прагматизам. Ово је вријеме које тражи и отвореније, разговјетније кораке у друштву, и мало жртвовања сопствене удобности. Цјелина народа, па и српска државна политика, могла би да учи из политичке традиције Боке, то јест обалских општина под влашћу Венеције, које су умногоме сличне сусједном Дубровнику.

НОВИ, СТАРО СРПСКО ПРИБЕЖИШТЕ

Живите у Херцег-Новом, „граду краља Твртка знаменитом од постања”, проучили сте архиве и библиотеке тог града, познајете његову прошлост, његов значај и симболизам. Како данас видите тај град и његову будућност у „новим историјским околностима”?
Захваљујући снази и истрајности његовог аутохтоног становништва и дјелатном културном наслијеђу, Херцег-Нови је задржао корак и правац његових старих. Погледајте укупну његову историју и видјећете да је он веома често, у разломним тренуцима, представљао последње прибјежиште народу Старе Херцеговине, али и огромним црквено-народним драгоцјеностима и светињама. Оне овдје нису нашле само физичко уточиште већ и мјесто дјелатне снаге, овдје су продужиле својживот и унутрашњу мисију, тешко рационално дохватљиву. Херцег-Нови се и сада налази на тешкој и опасној прекретници, на искушењу, јер на институционалном нивоу мало ради за одржање своје велике културне традиције. И овај град је мјесто сударања политичких утицаја, и он је подложан разградњи своје културне баштине. Вријеме разградње и поништавања декретима одавно је иза нас, сада овдје дјелује један дубински процес растакања и конверзије који може угрозити подручје јадранске обале гдје, још увијек, уживамо у културној доминацији српског народа. Историја је показала: гдје год се наш народ нашао у дијаспоричном положају, није се успио одржати у вјери и народности. Због тога, овдје у Боки треба много радити на организованој културној производњи, модерној и пријемчивој ширем кругу овдашњег становништва. Нови приливи расељеног житељства Старе Херцеговине и других окрајних дјелова Динарског система, сматрам, добродошао су процес утискивања нове снаге Боки Которској, јер њезин утицајни круг одавна показује знакове биолошког исцрпљивања и изнемоглости. Уосталом, показали су то догађаји између 1998. и 2006. И нама сусједни Дубровник, у часу када је пала његова независност под налетом Наполеона, није отворио своје капије генералу Лористону зато што је вјеровао да ће француске трупе проћи кроз град и продужити ка Боки, већ зато што је био на измаку снаге, исцрпљен умишљеном самодовољношћу његовог аристократског сталежа, и спреман за пад.

ОЧЕКИВАЊА ОД МАТИЦЕ

Недавно је у Херцег-Новом промовисана Ваша књига Ћирилична документа Дубровачког архива. Прилози историји свакодневног живота на тромеђи Дубровника, Требиња и Новог 1504-1795. Шта бисте посебно издвојили међу сазнањима која нам доносите из богатих ризница Дубровачког архива?
Ћирилицу као универзално и древно писмо Балканског полуострва. Друго, свакако, чињенице за политичку и социјалну историју овога краја. Коначно, веома важно, доказе о присуству српског аутохтоног и старинарског житељства Боке под управом Турске. Није, дакле, српски народ овдје стигао након млетачког заузећа Новога 1687, него је овдје живио раније, подизао своје цркве од давнина и чекао времена слободе од туђинских стега.
 
Да ли овај део српског културног простора којим се претежно бавите има одговарајући третман у националној култури, науци, академској јавности, у књижевности, на филму, у медијима?
Нема готово никакав третман. Иза нас су вриједне студије српских научника, међу којима бих издвојио дјело академика Дејана Медаковића о манастиру Савина. Систематичнији кораци су започети и једноставно прекинути послије Другог свијетског рата, али то није случај само са Боком, него са читавим периферијским обухватом нашега народа. Данас у Београду, у највишим установама науке и културе нашег народа, недостаје свест о потреби да се изнова побуде сви национални потенцијали путем мреже истраживача, свакако по узору на стару Цвијићеву школу. У томе правцу највише чини Матица српска у Новом Саду. То је примјер који улива наду и куражи наш народ на периферији српског етничког досега. Иначе, наш би пут свакако био у тражењу модалитета за формирање сопствених установа науке и културе. Данас није могуће не погледати ка хрватској заједници у Боки која, и у појединачним случајевима и као заједница, ужива значајну моралну и материјалну подршку Загреба.

***

Твртко
У Херцег-Новом, одливени у бронзи, посматрају нас Његош, Вук Караџић, Симо Матавуљ, Марко Цар, Иво Андрић, Петар Лубарда... Међу тим српским великанима нема оснивача града?
Већ неколико година у Новом тече акција за подизање монументалног споменика оснивачу града 1382. године, краљу Стефану Твртку I Котроманићу, која је изнова добила замах. У овом часу недостају општинска средства за довршавање споменка чији је аутор проф. Димитријевић. Ваља подсјетити да је Скупштина општине Херцег-Нови донијела одлуку о градњи споменика.

***

Симо Милутинов и народ
Која личност, која овдашња велика српска биографија је на Вас оставила нарочито снажан утисак и зашто?
Својим трајнијим утицајем, свакако, Симо Милутинов Магазиновић, Топљанин поријеклом из Сливнице у Површи, као један од утемељитеља Топаљске општине (1718/19) и велики ктитор, а као прегалац, ипак, народни колектив, народна Личност, сиромашни народ Боке који је подизао своје светиње и тешком муком стварао вриједности за показивање великом свијету.

***

Архиве
– Државни архив Црне Горе, са његовим подручним одјељењима, није у довољној мјери отворен за истраживаче оспособљене за сложена расвјетљавања старије грађе. Вјерујем да је то посљедица генералног политичког курса државне политике у Црној Гори. И када она не издаје конкретне налоге својим службеницима, „штите” је поривом аутоцензурисања карактеристичним за доба репресивног комунизма. Доста грађе приморских архива је уништавано и разношено од окупатора,  дјелови архивског блага се данас налазе у очајном стању.